Do sada je nekoliko autora obrađivalo svadbene običaje Hrvatskog zagorja. Najcjelovitiji opis dala je Ivana Domitran u radu Svadbeni običaji Hrvatskog zagorja. U tom radu autorica daje pregled svadbenih običaja, opisujući svadbu Dragice Jakopić i Stjepan Domitrana iz Martinščine pokraj Zlatara. Autorica je opisala sve glavne elemente zagorske svadbe, a mi smo se usmjerili na običaje karakteristične uz jakovljanski kraj. Rad je dostupan na sljedećem linku: Svadbeni običaji Hrvatskog zagorja.

U časopisu Narodna umjetnost iz veljače 1974. godine, objavljen je rad Nikole Bonifačića Rožina Folklorno kazalište u južnom dijelu Hrvatskog zagorja. Građu folklornog kazališta u Hrvatskom zagorju sabirao je više godina (1965. i 1969.—1972.), a većinom na terenu od Gornje Stubice do Brdovca.

Autor je opisao folklorno kazalište, odnosno svadbene dramske igre koje su se najčešće izvodile uvečer, nakon svadbene gozbe. Dugo u noć trajala je svadbena svečanost, pa je, kako navodi autor, »nečim trebalo zabaviti svatove«. Poznatije dramske igre koje su izvodili muzikanti na zagorskoj svadbi bili su »melin«, »prodaja vina«, »mrtvec«, »fotograf«, »brico«, »piljana«, »kobila«, »bogec«, i druge, a dio ćemo ovdje u glavnim crtama opisati.

Neke svadbene dramske igre nisu usko povezane samo sa svadbenim ceremonijalom, za razliku od svadbenih pojava. Neke od tih igara izvodile su se i na večernjim druženjima (»melin, »mrtvac«, »konj«), a neke za vrijeme pokladnih ophoda (»svatovi«, »mrtvac«, »konj«). Igrači na svadbenim dramskim igrama bili su maškare (koje dolaze izvana) i sudionici svadbe: svatovi kuharice i svirači.

Maškare su već svojom neobičnom pojavom činile kazalište, ali sadržaj njihovih igara nije bio dramski razrađen kao što su bile razrađene dramske igre svatova i muzikanata. Te igre su bile već scensko-dramski cjelovite, samostalne tvorevine. Samu pojavu maškara na svadbi i o pokladama uvjetovale su slične pobude. Značajno je bilo i to da su pokladne maškare dolazile na svadbu kad se ona priredila u pokladno vrijeme, a ponekad su sudionici svadbe prenosili neke svadbene igre u pokladnu povorku.

Maškare su počele dolaziti na svadbu oko deset sati, poslije večere. Pred kućom se našlo više skupina maškara koje su htjele pred mladence. Svi zajedno nisu ulazili, nego su čekali jedni na druge. Svaka skupina imala je svog »dedu«, komandanta. On je imao veliki stari šešir, štap ili staru sablju. Na svadbi su maškare redovito zaplesale, a sviračima su plaćale »nofte« za ples.

U Jakovlju, Krušljevu Selu i Brezju maškare su došle »s pismom« na svadbu. To im je bila propusnica, koju je od njih tražio djever ili domaćin. Pismo je obično bilo duhovito sastavljeno, a i opsceno. Čitalo se naglas. Maškare su napisale da su putnici izdaleka, da su vidjeli svjetlo u kući, pa su došli vidjeti što se događa. Molili su da im svirači zasviraju »prvu zabadava, a druge bi pošteno platili«. Dobili su dozvolu, pa su zaplesali.

 

Melin

»Melin« se izvodio u Jakovlju, Kraljevu Vrhu, Zaprešiću, Jablanovcu, Gornjoj i Donjoj Bistri, Novakima, Kamenjaku — Stubičkim Toplicama, Krušljevu Selu i Brezju.

»Melin« je igra u kojoj sudjeluju predmet (mlin) i živi čovjek. Jedan igrač legne na klupu potrbuške. U rukama ima poklopce, koje drži pod klupom. Igrača i klupu pokriju plahtom. Između nogu igraču stave metlu, da strši uvis. Mlinar, drugi igrač, tu metlu vrti kad mlin treba početi mljeti. Igrač na klupi tada s poklopcima lupa pod klupom »kak da melin ide«.

U Jakovlju na svadbi je »mlinar« nosio brašno naokolo da pokaže svatovima kako je dobro samljeveno. Dok je pokazivao brašno, puhnuo je da ubijeli nekog svata. On je prodavao mlin i pogađao se s kupcem.

Nikola Bonifačić Rožin zabilježio je u Jakovlju 1970. godine kazivanje Franje Soleničkog, po zanimanju gostioničara:

Predavanje melina

Melin melje. Neko se javi od gosti da pita:

— Jel’ je taj melin za prodati?

— Je, za prodati, idemo se pogađati.

I onda oni lupaju se po rukama i govore cenu.

— Kaj ceniš za melin?

— Sto forinti.

— Dam ti pedeset forinti. Jel’ uopće taj melin radi?

Mlinar vudre melin sa ščapom, i on počne delati.

Nešče ih potrusa:

— Dajte si popijte kupicu vina, bute se prije pogodili!

Oni piju i dalje se pogađaju. U igri sudjeluju i svatovi, svaki nešto dobaci.

 

Prodaja vina

Svirači na svadbi redovito su izvodili igru »prodaja vina«. Prodavali su više vrsta vina. Na tanjuru su imali čaše. U njima je voda bila do polovice, a na vrhu je bilo »farbano vino, crveno«. Trgovac je nudio vino domaćinu. Davao mu je slamku da kuša vino. Pogađali su se. Prema pogodbi morali su svi svatovi na tanjur dati novac. Trgovac — svirač s tanjurom — skupljao je novac koji je ostao sviračima.

U Jakovlju je bio isti čovjek i trgovac vinom i posuda s vinom. On je na leđima pod »kaputom« imao bocu s vinom. Boca je bila spojena sa »šlaufom«, koji je trgovac povukao ispod odijela u hlače. Kad je htio natočiti vino u čašu, izvukao je »šlauf« kroz otvor na hlačama i točio vino, što je izazivalo velik smijeh.

 

Mrtvec

Na zagorskoj svadbi maskirani svatovi su na »lojtrama« donijeli »mrtvaca« među svatove. U Kraljevu Vrhu svatovi su nosili »lojtre«, a mrtvaca je predstavljao muzikaš. Za mrtvacem je plakala žena, maskirana kao Ciganka: »Tko bu moje korito dubel?«. Mrtvaca su oživjeli tako da su ga pljusnuli vodom.

U Jakovlju su ponekad donijeli na »lojtrama« pokrivenog mrtvaca. Ispod pokrivača je imao bocu, štapić ili klip kukuruza. Dok je pop nad njim molio, mrtvac je dizao klipom pokrivač, »kak da je to njegova stvar«, što je izazivalo smijeh.

Ponekad su znali drugom prilikom izvesti potpuniju dramu s mrtvacem. Najprije je jedan živi čovjek došao među svatove i glumio bolesnika. Vikao je kao da ga sve boli i tražio je doktora. Tada je došao doktor i pregledao mu srce, pluća, mjerio mu tlak. Doktor je otišao, a bolesniku je bilo sve teže i nakon toga je »umro«. Nastao je plač, žena i rodbina su plakali. Zatim se priredio sprovod. Mrtvaca su stavili na »lojtre«, pokrili ga, donijeli križ. Došao je pop u ženskoj bijeloj haljini mjesto košulje. Napravili su mu kapu od tri roga. Pop je čitao iz molitvenika, »špricao mrtvaca i sprovod je krenuo«. Nosači na kraju okrenu mrtvaca i »strusiju s lojtre na pod«.

Nikola Bonifačić Rožin zabilježio je u Kraljevom Vrhu 1970. godine kazivanje Mirka Požnjaka, (r. 1931.), po zanimanju službenika:

Mrtvec

Mrtvec je mužikaš ili neko od gosti ki je to već videl. Mačkare dojdu gde su gosti, jedan od njih počne jaukati.

— Jaj meni, boli me želudec. — I počne se frkati.

— Kaj si požrl kaj te boli želudec?

— Ne znam kaj mi je, jedino ščera sam pojci zdelu stepke.

On se drži za želudec i sedne kak da ne more stati. Jedan od mačkara kriči:

Ljudi, dajte brzo gospona doktora. Čovek nam bu vmrl! Jedan beži van po doktora i dojde s doktorom. Doktor metne si naočale, škrnicl na glavu i belu rušicu prek sebe. Pita:

— Gde je betežnik?

Pa ide k njemu i pregledava ga. Ljudi ga pitaju:

— Gospon doktor, je l’ bu naš Štefek vmrl?

Doktor mu sluša srce sa trafturom:

— Je, dragi Štefek, tebe su vure pri kraju.

On se frče da če umrijeti.

Tko je sposoban za to, on speljava kaj interesantno. Doktor prejde i malo potem bolesnik se prevrne.

Mačkare viču:

Jaj, naš Štefek je vmrl.

Hižni starešina kriči:

— Nosite Štefa van, nek vani krepa.

Donesu lojtru, pokriju je sa rušicom i na nju denu Štefa. Štefa pokriju drugom rušicom. Prije nek se pokrije, Štef zeme klas kukuruza i dene si ga med noge. Kad ga na lojtri pokriju, on ispod rušice diže klas (klip), kak da je to njegova stvar. Jedan od mačkara veli:

— Morti nije vmrl.

Drugi veli:

— On je živ!

Jedan od mačkara viče:

— Dajte vina!

Jedan od svatova donese kupicu vina. Jedan od mačkara otpre Štefu zube, a drugi mu vleje vina. Onda Štef skoči, kak da je vu njega strijela pukla. Onda ga počastiju, opet mora piti kaj je ostal živ. Ima slučaja da dojdu odmah nutra s lojtrima i na njima mrtvec.

 

Nikola Bonifačić Rožin zabilježio je u Kraljevom Vrhu 1970. godine još jedno kazivanje Mirka Požnjaka:

Plač za mrtvacem

Mačkare doneseju jednog čovjeka na lojtri. To je mrtvac pokrit s bijelom rušicom. Doneseju ga unutra, metneju na stol. Sad oni oko njega prave tu žalost, tobože da je on zbilja mrtav. Deda, glavni od mačkara, ispriča zašto je taj mrtvac umro:

— Joj dragi naši ljudeki, vumrl nam je naš sused, koji je bil tak dobar. Ostavil je malu dečicu. Ta dečica, sitna dečica su ostala bez očka, majka ostala udovica.

Onda sve mačkare briznu u plač. Oni plaču i kukaju za tim pokojnikom i veliju:

— Joj, kak čeju ova dečica, kak če ova dečica!

I žena se plače. Kad je napravlena kak Ciganka, a Cigani prave korita, ona plače, kuka i viče:

— Joj meni, ko bu moje korito dubel!

Ima slučaja da deda, taj glavni, veli:

— Ja ču ga oživeti.

I onda obično hladnu vodu pljusne na njega. I onda onaj se trgne, tobože da je on oživel. I onda ga časte sa vinom, sa rakijom, sa jelom.

 

Fotograf

Na svadbi predstavljaju »fotografa«. U Kraljevu Vrhu kao fotografski aparat služi živi čovjek. On se sagne, pokriven crnom krpom. Fotograf kaže da je došao iz Zagreba. Pita hoće li se tko fotografirati. U Jakovlju fotografu kokoš služi kao aparat. Kad fotografira nekoga, okrene kokoš i, digne joj rep. Fotograf ima ruke namazane čađom. Kad namješta glavu čovjeku kojeg će fotografirati, zamaže mu lice. Zatim ga fotografira, pa mu pokaže ogledalo da vidi svoju sliku, a gledaoci se smiju.

 

Brico

Na svadbi se izvodio i »brico«. U Zaprešiću pudraju brašnom obrijanog čovjeka, a briju kuhačom. U Jakovlju ga mažu jajetom, a briju trijeskom. Brašno služi kao puder, ali čovjeka namazu i čađom.

U Kraljevu Vrhu brico brije drvom, maže vrhnjem, mlijekom i vinom. Kazivač priča da je čuo pripovijedati kako je brico u igri »zaklal onoga koga je bril«, no on to nije vidio.

 

Porod

Na svadbi se izvodio i »porod«. Uz grbavog »dedu« bila je i žena u drugom stanju. U Jakovlju su je zvali Mara. Glumio ju je muškarac. Jednom je pod košuljom imao živog pitomog zeca. Prikazali su kao da je porod težak, pa je došao doktor u bijelom i obavio operaciju. Imao je stara kliješta i noževe, koje je brusio. Zeca, kad se »rodio«, dali su Mari da ga doji.

U Jakovlju je »baba« znala rodila bebu od krpa,a nekad na svadbi maškara samo jauče kao da će roditi, pa su joj dali piti i iznijeli je.

Nikola Bonifačić Rožin zabilježio je u Jakovlju 1970. godine još jedno kazivanje Franje Soleničkog:

Rođenje zajca

Svatovi se maskiraju, a dolaze na svadbu i maćkari izvana u narodnoj nošnji ili kak Cigani. Mladenci mačkari doneseju repu, korenje, pa sve redom to kao pogačice dijele svatovima. Iz repe naprave zube. To je deda sa velikim zubima. On je komandant mačkara, s lancem ili štrikom opasan. Deda je grbav, a ženska uz njega je u drugom stanju. Ona se zove Mara. Igra je muškarac. Bilo je da je Mara rodila zajca — pitomog, domaćeg,

Došao je doktor i vršio operaciju. Imal je stare raspe, klešta i brusil je stare noževe. Belu plahtu na sebi kao bolničar. Imal je usta zatvorena ferbantom. Zeca su stavili Mari na ruke i prema grudima da ga doji. Ona njega grli, da je dobila muško. Zajc nije povijen. To je bilo pred 4—5 godina. Čul sam pričanje da je bilo i prije. To je rođenje zajca. Mačkare dolaze na goste (i svadbu) oko 10 sati na večer. To ide grupa po grupa. Svaka ima svoga komandanta. Grupa grupu čeka. Plaćaju muzikantom »nofte« za ples.

 

Literatura:

• Domitran, I. (2011.) Svadbeni običaji Hrvatskog zagorja. Dostupno na: http://www.rodoslovlje.hr/clanci/osvrti/svadbeni-obicaji-hrvatskog-zagorja
• Bonifačić Rožin, N. (1974.) Folklorno kazalište u južnom dijelu Hrvatskog zagorja. U: Narodna umjetnost: hrvatski časopis za etnologiju i folkloristiku, Vol.10 No.1 Veljača 1974., str. 217 – 256.

---

Naslovna fotografija: Svadba Ivana Kruljeca iz Kraljevog Vrha i Anice r. Bočina iz Jakovlja, 2. svibnja 1959. godine